Piše: Ivo

  Isprativši i posljednje čehinje, jedva smo se sitili da imamo dva broda i par kilometri mriž. Osti, ferale, vrše, parangale... Ovo lito se produžilo, grije i ovi dana ali zeru manje. Ni baš da smo se skroz razlinili, bili smo nikidan na pobuku i o tome čemo naknadno pisati. A u ovon vijađu čemo van prikazati kako nan je bilo na Pašmanu.
  U sridu ujutro prošetaja san đir po obali i već se osjetija južin u zraku. Odma mi je palo napamet kako bi bilo poći na Pašman malo svičariti. Nazva san Danu i pitaja ga ima li volje i vrimena. Brzo smo se dogovorili, pripremili sve što triba i posli ručka odo doli. Išli smo sa Vračkon i povukli kaić.
  Puten nas je pratija lagani južin, nismo imali što nego uživati u vožnji, pogotovo kad smo se vozili uz kamenite pašmanske krajeve. Nakon malo manje od dvi ure vožnje došli smo u našu valu i privezali brodove...

  Još je bilo rano za potapanje mriža, pa smo malo razgledavali krajolik. Baš smo pričali kako bi ovdi valjalo imati krt vikendice. Onda bi mogli češće i duže boraviti u ovin prekrasnin krajevima. Ubrzo smo pošli baciti mriže. Još je bilo sunca pa smo provali panulati uz kraj ne bi li se ćapala koja lignja za večeru. Od večere ništa ali smo bar uživali u zalasku sunca...

  Ubrzo smo se vratili u valu i umisto lignje pojli smo konzerve Gunterove. Počinili smo uru vrimena i spremili se za na sviću. 
  Partili smo oko devet uri, svitlili uz pašmanske obale. Početak ni bija baš obečavajući. Koji mušun i koji komad ribe. Ngdi od ponoć pa do dvi ure nismo ni zamočili osti. Već nas je počela vatati fjaka. Kako smo se približavali brodu, sve smo razmišljali poći leći. Ali nas je jedan komad ugora razbudija i da nadu da se i riba razbudila. Bome, tako je i bilo! Par komadi ribe smo u kratko vrime uvatili. I onda je iša komad po komad... Jedan veći od drugog...

Podlanica od 70 deki

Za koji minut još jedna od 80 deki

  I tako smo do jednu 4:30 natukli lipe strmne ribe, podlanice, broncine, fratre, čifle. Čak smo nećkali očemo li gađati mušuna ili ne kad bi trevija. Već su nan noge klecale, bližilo se jutro. Reka san Dani da okrene brod i vozi prema vali da idemo leći. Dok je on okrićaja kaić, točno ispod nas podlanica spava ko ukopana. Baš lipi bokun za kraj večeri. Pošto je spavala imaja san vrimena dobro je naciljati...

1,20 kg

  Kad smo došli u valu bacili smo oko na cilonoćni ulov. Kašeta je bila puna do vra.

  Nismo se tribali puno vrtiti po ležaju, umorni smo brzo zaspali. Dvi ure sna ni puno ali je dobro došlo za obnoviti snagu jer je tribalo još i digniti mriže. Milina je bila proviriti kroz brod...

  U mrižan smo uvatili dobru kašetu mišane ribe. Spremili ribu u škrinju, popili kavu, spremili brodove i lagano se uputili doma.
Tek kad smo doma na miru posložili i razvrstali ribu, zaključili smo da je ovo bija najbolji ulov na sviću od kad svičarimo. Samo strmne ribe bila je puna kašeta...

  Ovaj put su odlične ribe poput čiflov, palamid, ugora, moleta i škrpuna završili u drugoj ligi, ali ipak su zaslužile da ih uslikamo...

  Umorno je bilo, ali svaka ura neprospavane noći je bila poseban gušt. Imamo mi vrimena za naspavati se, napuniti akumulatore i u nove avanture .

Piše: Ivo

  Upeklo je sunce... Ko ti je glava vanka mora neš isti kunjak . Zva me Tome da bi valjalo poći dikod roniti. Nismo se dugo mislili, uz to se javija još i Dane i brzo smo se složili di čemo i što čemo: na Ošljak vaditi kunjke.
  Krenili smo posli ručka sa Vračkon ka pravi turisti da baš vidimo kako se to Ošljak rakamaje...

  Do otoka smo se osvježili sa pivon. Tome je prvi popija svoju pivu pa ga je spalo usidriti brod...

  Nismo puno čekali, uzeli smo svu potribnu ronilačku opremu i zaronili uz kamenite ošljačke terene. Šteta da nemamo podvodni aparat pa da van uslikamo tu lipotu pod moren. Potruditi čemo se i to nabaviti. A ne samo to nego i kameru pa čemo biti bolji od Đelovih dokumentaraca .
  Ronili smo dosta dugo, sigurno priko uru vrimena. Više nismo mogli jer smo poplavili. Na kraju smo pobrojili ko je koliko kunjak izvadija, pa je poredak bija ovakav:
1. Tome 84 kunjke 
2. Ivo 74 kunjke
3. Dane 73 kunjke.
Dane se žalija da je bilo greške pri brojanju glasova ali je izborno povjerenstvo ustvrdilo da je sve bilo regularno.
Za utjehu su poraženi dobili priliku da se mogu slikati sa kunjkama.

 Ka što vidite, kašetu smo uspili popuniti . 
 Puten do kuće brige nas muće. Ko će ih očistiti, di ih spremati i na koji način. Dogovor je paja. Kod Dane jer on nema turiste, pa kod njega ima najmanje gladni usti. Isto smo odredili da čemo veće kunjke baciti na gradele, a one manje skuvati.
 I tako pridvečer smo se skupili kod Dane isprid komina, naložili vatru i lagano pekli one veće kunjke. Kako su se skidale s gradel, tako su još brže i nestajale . Kako su bile lipe, onda smo i one kunjke naminjene za kuvanje posložili na gradele...

  Dvi ture ovakvi gradel, koja boca vina
  I ne triba nan Severina
 
  Nego za kraj da objasnimo zašto ovakav naslov posta. Zbog toga jer je špica turističke sezone i puno je lipih čehinja na našim obalama i zaslužile su bar naslov da bude na njiovon jeziku. Ma zaslužile su one i više toga ali to nije tema ovoga bloga .

Piše: Dane

  Više od pola godine je prošlo da se kanal Mali Ždrelac zatvorio zbog radova. Ali eto, s toliko isčekivanja dočekali smo i njegovo otvaranje, doduše privremeno, do jeseni. Zvao sam Ivu i Tomu da idemo napokon našom starom rutom do Iža, ali nisam dobio pozitivne odgovore. Tome ne može jer radi, smjene nam se ne podudaraju, a Ivi je počela turistička sezona, mora čuvati goste. Tako sam pozvao prijatelja Darka i s njim se uputio prema Ižu.
  Vrime je bilo pravo ljetno. Krenuli smo malo posli tri popodne sa Vračkom, ponili isti, piti i naravno nešto mriža. Došli smo i do tog famoznog kanala...

  Malo smo morali pričekati, jer je stalno gužva kroz kanal. 
  Putovanje je bilo ugodno. Meštral je bio sasvim lagani tako da nam nije smetao u plovidbi. Pijuckajući putem ledenu pivu došli smo i do naše Šolove vale na Ižu u kojoj nismo bili preko godinu dana. Vezali se za porat, prigrizli malo paštete i odmarali...

  Ubrzo je došlo vrime i da bacimo mriže. To smo obavili do zalaska sunca. 
  Večer je u portu bila idealna. To će najbolje predoćiti ova slika...

  Uz ovakvu večer ne triba puno da bude savršeno. Mi smo je još obogatili sa gradelama. Imali smo kilčić ipo vrata, spekli ga, sili na porat i večerali. Popili još jednu pivicu, prodivanili, divili se lipoti ovog kraja i otišli na spavanje.
  Digli smo se oko 5 ipo da bi digli mriže prije nego li sunce upeče. Nismo baš bili sriće, možda jedan od najlošijih ulova u ovim krajevima. Ali opet će se naći nešto i za gradele, lešo ili brudet...

  Nakon što smo pribrali mriže i pripremili brod, sili smo na iški kamen da bi u miru, tišini i lipoti marendali...

  Grane stabala su nam pravile prirodni lad, pogled sezao prema okolnim otocima. Prava rajska marenda . Kako nam je ostalo nešto kruva, pozvali smo na marendu i ribice...

  Bez obzira na slab ulov, zaključili smo da se nigdje ne bi bolje nauživali nego što smo na ovom izletu.

Piše: Tome

  Pošto nan je još zatvoren most, ni nam preostalo ništa drugo nego se vrzmati po obližnjim otocima. Ja sam ima žarku želju poći do Iža i Rave, ali Dane je da bi rađe u Njemačku nego li doli okolo brodon. 
  Išli smo na Lazaret poznatiji pod imenom Ošljak. Ja san tamo i prošli sezona iša roniti kunjke, pa smo išli provjeriti eli ostala još koja za ovu sezonu.

Sjeverna strana otoka Ošljaka

Usidrili smo se Vračkon na stajačoj visini u zaštičenoj vali.

  Pošli smo svak na svoju stranu u punoj ronilačkoj opremi vaditi kunjke. Dani san reka da se ne vraća ispod 50 komadi kunjak, pa lipo se zagušija u moru . Ronili smo oko po ure, jer more ni baš toplo. Iša san prebrojiti Danine kunjke da vidim eli ispunija zadatak. Žalija se da mu je maska puštala, ali nema kod mene olakotnih okolnosti. Izvadija je 45 kunjaka i ja sam svejedno bio ugodno iznenađen .

Nećemo van sve pokazati, samo po kašete

  Napravili smo kratki đir po otoku na kojem je napravljena biciklistička staza. Inaće otok je poznat po samostanu fratara trećeredaca. Do njega nismo išli, ali smo naišli na dvije kule.

  Nkon malo razgledavanja otoka, krenili smo doma da spremimo kunjke. Dok smo napuštali otok, negdi na sredini otoka uočili smo usiku koja ide duboko u otok. 

  Sve je ovo lipo, ali kad će namin most otvoriti. Rekli su 1.7. Ja mislin da se i riba doli pita di smo i što nas nema .

Piše: Dane

  Obaveze čine svoje. Posao, radovi oko kuće, pripreme za nadolazeću turističku sezonu. Ako još i ubrojimo trenutno cvitanje mora, eto opravdanja zašto nas je malo na moru. A ima još toga. Skoro svaki dan jaki meštra, most Ždrelac zatvoren pa ne možeš doli nego okolo. A to smo već jednom provali i ne bi više, hvala. Daleko. Četri ure vožnje do najbližeg odredišta. Malo previše. 
  A more ispred nosa.... Miriše... Zove... I kad ga pogledamo, samo jecamo u dubini duše što ne plovimo njegovim pučinama. A tu je ispred nas... Osječaj kao da smo ostavili voljenu divojku...
 Pitam svog susida Faru, koji često zna sa mnom u portu pribirat mriže rano ujutro, da eli baca mriže i ima li što. Odgovori da ne baca jer su sad mriže pune glibi ili ti blata zbog cvitanja mora. A dobro, kad je tako... U sebi kažem, ma možda nije tako. Šteta mi ujutro kad se dignem, lipo mirno vrime, bonaca, pa ne provest na moru. I bacim ja mriže po još jakom ali padajučem meštralu...
  I jedva dočekah jutro. Navio sam sat u 6 ipo, ali sam se sam probudio prije 6. I na svoj porat. Bonaca...

 Tišina je bila, samo poneki cvrkut ptica i u daljini zvuk pokojeg brodskog motora. Više nije bilo bitno oće li biti išta u mrižan. Ovaj osječaj jutra na mirnom moru i njegovoj obali vridi više od bilo kojeg ulova... Upalio sam pentu i krenuo prema mrižama...

  Sunce se dizalo...

  Prizor koji treba doživiti. 
  Čim sam počeo dizati mriže zna sam što me očekuje. Mriže su bile toliko pune glibi i blata da mi nije bilo jasno ni kako se onih par trlja i arbuna uspilo uvatit. Samo blato. Ipak je susjed bija u pravu...
  Mogu se samo nadat da će ova pojava u moru što prije prestat pa da možemo kako triba ribarit...